Male HR greške - veliki sistemski propusti / 2. HR tajne i HR moći

Evo koja reč o HR tajnama

Jedno od nepisanih HR pravila je bacanje ljudi u vatru kako na intervjuu, tako i posle po prijemu u radni odnos, "da vidimo kako će se snaći", "jer i nas je nekad neko bacao u vatru, pa je normalno da i mi to radimo". Mogu donekle da se složim sa tim da to na neki način selektuje ljude po sposobnosti da se snađu u nenadanim situacijama. Ali ako toliko umorimo ljude raznim procenama na brojnim intervjuima, testovima, biznis simulacijama, ako ih prorešetamo na sto načina (i na kraju brdo njih ne primimo, jer imamo samo 1 radno mesto otvoreno) -  zar nije normalno da im objasnimo zašto smo ih neke stvari pitali na određeni način i kako bi bilo bolje da su reagovali. Ili ako smo ih već testirali ili nešto zaključili što im ne ide u prilog zašto im to ne reći? Ili je bolje držati zavijenim u velo tajne razloge zašto neko nije prošao na intervjuu? Možda samo zato što HR tako dobija na veličini i moći. 

A kako se samo brzo osladi ta HR moć...

Tužno je što se tako malo diskutuje o ovim načinima rada sa ljudima u kompanijama, uzimaju se stvari zdravo za gotovo, ako počneš da radiš u nekoj firmi na poslovima regrutacije, odmah te nauče njihovim procedurama kako oni rade stvari i ispada da nemaš izbor, nego da ponavljaš po modelu sve te procese jer nisi tu da preipituješ sistem, već da mu služiš. I onda umesto da HR ljudi, gde su psiholozi dosta brojna populacija, pomognu drugima, usmere ih, ohrabre, dobijemo situaciju da upravo oni aktivno doprinose tome da ljudi izgube samopouzdanje prolazeći besomučne procese selekcije... O ukaljanom imidžu poslodavca da ne govorimo. 

Trudeći se da odolim ovim trendovima i izgradim svoj stil rada, od kad sam prešla u samostalne konsultante, praktikujem da ljudima odmah sugirišem da neki posao nije za njih, ako vidim da se ne uklapaju po traženim kriterijumima. Ili im pošaljem rezultate testova sumirane u par ključnih nalaza ako to žele. I pored toga što nisu primnjeni, ljudi su ekstremno zahvalni na tome, znaju šta treba da unaprede, saznaju kakav je njihov odraz u HR ogledalu, spremni su da se menjaju, kao i da uštede sebi vreme i ne konkurišu za poslove za koje je mala verovatnoća da će ikad biti primnjeni. Od svega je najvažnije da se osećaju ispoštovanim, na onoj bazičnoj, ljudskoj ravni. Prihvatam da i taj pristup nije najidealniji, ali svako se i u poslu ponaša spram svojih ubeđenja. Ja verujem da bi uz koje bacanje u vatru manje i koju rečenicu podrške više, HR svet bio doživljen kao manje surov i svakako kao udobnije mesto za rad.